Jelena, skriveni dragulj na regionalnoj sceni

МАГЛА 8/16 je događaj koji će se odvijati 29. i 30.11., puna 24 sata, u dva beogradska kluba: Drugstore i Para. U Drugstoreu nastupa Ma Haiping, gost iz Kine, Filip Xavi i Lollipop Janosz, a u Para klubu rezidenti .ParagonParagon, Luka Jukić, Andria, Layzie i Katalina, pored dve dame koje će nastupiti u b2b varijanti: Berghain rezidentkinja DJ JakoJako i devojka iz Švajcarske s balkanskim korijenima, Jelena koja nam je odgovorila na nekoliko pitanja...

M: Šta po tebi čini da groove postane sexy?

J: Sam groove je seksi. Ne mislim da mu je išta dodatno potrebno. Dovoljno je samo da mu se prepustiš u pokretu, u plesu. Njegova privlačnost je baš u toj jednostavnosti.

M: Šta kao klaberka smatraš problemom, a šta mogućnošću?

J: Za mene je najveći problem i dalje prisutna stigmatizacija klabinga. Dakle ideja da se sve svodi na izbegavanje stvarnosti, drogiranje ili čekanje dropa. Najviše me frustrira kada ta predrasuda dolazi iz same scene. Važno je da se podsetimo zašto klubovi uopšte postoje. Ovi prostori su nastali jer su POC, kvir i druge marginalizovane zajednice imale potrebu za mestom gde mogu da se okupe, razmene iskustva i pronađu ljubav i prihvatanje u svetu koji ih je povređivao. Zajednica gradi snagu pojedinaca i ta istorija po mom mišljenju zaslužuje veliko poštovanje. A potencijal scene je ogroman. Klubovi imaju moć da pretvore osećaj isključenosti u osećaj pripadanja. Mogu biti istinski bezbedni prostori u kojima ljudi slobodno izražavaju sebe, leče se i bivaju viđeni takvi kakvi jesu. Ali to je moguće samo kada svi u prostoru aktivno doprinose toj energiji. Svako na svoj način doprinosi okruženju, brigom o sebi i drugima, svesnošću i jednostavnom ljubaznošću, da navedem samo nekoliko primera.

M: Na koji način kreiraš priču koju želiš da preneseš plesačima tokom tvog DJ-seta? Šta su emocije koje želiš da probudiš kroz tu priču?

J: Moj cilj je da oživim ono što me najdublje pokreće i inspiriše. Naravno uvek u skladu s tim u koliko sati puštam muziku. Sasvim mi je važno da prevedem svoju nameru u svaki trenutak seta. Želim da se ljudi osećaju bliže sebi, bar za jednu nijansu više nego inače. Kroz hipnotični zvuk i snažne, repetitivne ritmove pokušavam da stvorim trenutke u kojima ljudi spontano zažmure i dopuste da se tačno ta povezanost desi. Svesna sam da to ponekad može otvoriti prostor za ranjivost, pa mi je zato bitno da čitavo iskustvo izbalansiram dobrom dozom zabave, radosti i razigranosti. Tako mogu da održim visoku energiju i laganu atmosferu. Jer, na kraju, ne moramo sve shvatati previše ozbiljno! Tu smo da uživamo, da se dobro osećamo i da nam bude lepo.

M: Kako bi tvoja muzika izgledala kao osoba da se sada pojavi pred tobom?

J: Verovatno neko vilinsko biće sa krilima i magičnim štapićem, ali i s tetovažama i pirsinzima. Mešavina magije i edgy vibea. Haha.

M: Da li postoji neki ''disaster moment'' koji si pretvorila u power move za pultom?

J: Tuga je verovatno jedna od najjačih ''disaster momenata'' koje sam ikada ponela sa sobom za pult i naučila sam da je pretvorim u sreću mnogo puta. Kada se suočimo sa nekom vrstom gubitka ili tugom, ume da deluje skoro pa nemoguće napraviti dobar performance. Misli budu veoma teške, a srce negde daleko. Ali neverovatno kod elektronske muzike je njena moć da preobrati energiju. Ono što boli može da se pretvori u nešto što te podiže. To onda postane jedna divna razmena: ja usmerim ono što osećam u muziku, a publika odgovori pokretom, prisutnošću i oslobađanjem. I kroz tu interakciju nešto se preokrene u energiji. Posebno ove godine imala sam trenutke kada bih na nastup stigla potpuno slomljenog srca, a kući se vraćala sa ljubavlju u grudima. Muzika to može! Može da te izvede iz tame u svetlo, ako joj to dozvoliš.

M: Poznat je odnos ''Swiss precision'' vs. balkanski spontanitet. Gde si ti na toj skali dok miksaš i produciraš?

J: Stalno se krećem između ta dva pola. Kada produciram, retko kad počnem pesmu sa jasnom idejom. Više se fokusiram na emociju koju želim da uhvatim i pratim intuiciju i pravac u koji me mašine vode. Istovremeno, mnogo vremena posvećujem tajmingu i načinu na koji se elementi međusobno uklapaju u aranžmanu, da bi sve precizno leglo i imalo smisla. Miksanje funkcioniše slično: pripremim USB-ove tako da mogu da budem spontana tokom seta, ali ta spontanost zapravo funkcioniše zato što sam pre toga precizno spremala plejliste sa različitim vibe-ovima.

M: Da tvoje ''ti'' od pre 10 godina čuje tvoju muziku danas, šta misliš da bi taj zvuk izazvao?

J: Iskreno... verovatno šok. Haha. Moja devetnaestogodišnja verzija bila je u ormaru i veoma nesigurna, pa bi joj ova muzika tada delovala baš intenzivno. Verovatno bi bila u šoku što sam uopšte sposobna da stvorim ovako nešto, jer tada nisam bila povezana sa sobom niti sam mnogo verovala u sebe. Ali mislim da bi joj to možda ubrzalo razvoj ka sebi. Ranije bi je poguralo ka samoprihvatanju, samoljubavi i možda hrabrijoj, otvorenijoj verziji sebe.

M: Kad bi morala da sviraš samo jedan instrument do kraja života, koji bi to bio?

J: Moog DFAM. Raspon zvukova koje možeš da izvučeš iz ove mašine je neverovatan.

M: Da li postoji deo tebe koji se probudi isključivo kada puštaš ili praviš muziku? Kako bi ga opisala?

J: Definitivno. Moje srećno unutrašnje dete se probudi svaki put kada puštam ili stvaram muziku. Ali ne samo uz muziku, već i kroz kreativnost generalno. Nebitno da li je to sastavljanje nameštaja, eksperimentisanje u kuhinji ili bilo kakav drugi čin stvaranja. Za nekoga poput mene, ko nosi mnogo trauma iz detinjstva, veoma je važno da što češće aktiviram to srećno unutrašnje dete, jer je to deo lečenja. Opisala bih to kao igru radosti koja se igra zbog same igre. A neverovatna stvar kod muzike je što mi omogućava da tu radost održim dugo, bilo tokom produženog DJ seta ili produkcijskih sesija.

M: Da li je tvoj proces više nauka ili intuicija?

J: Moj proces u muzici se potpuno oslanja na intuiciju, isto kao i moj svakodnevni život. Intuicija mi je osnovni vodič. Ali povezati se duboko s njom zapravo je poprilično ''naučna'' stvar. Mnogo me zanima neurologija i volim da istražujem tu oblast i koristim njene uvide da poboljšam svoj život. Uz to, oslanjam se na pisanje dnevnika i meditaciju kako bih ostala u kontaktu sa svojim unutrašnjim glasom. Kao veoma osetljiva osoba koja ima tendenciju da previše razmišlja, moram svesno da uklonim distrakcije i da sebe podsetim da verujem svojoj intuiciji. To jeste praksa, ali je ključna za moj način stvaranja. A naučni alati koje koristim neverovatno mi pomažu da ostanem u tom stanju.

M: Flauta koja dominira u tvojoj traci ''Another Stoned Ape'' asocira me na primalni pokret, džunglu i neki daleki poziv u njoj. To mi je baš lepa i jasna konekcija sa Mekenninom teorijom koja je inspirisala ime trake. Kako si napravila baš tu flautu i da li imaš još nešto da dodaš o toj traci?

J: Flaute sam snimila na svom Roli Seaboardu tokom jednog istraživačkog rada i baš me je fasciniralo koliko možeš da ''sviraš flautu'' na klavijaturi. Delovalo je neverovatno realno i nekako drevno. U tom periodu sam mnogo čitala o Terensu Mekeni, njegovom bratu Denisu i njihovim idejama, i učinilo mi se savršenom prilikom da uhvatim njegovu filozofiju o ljudskoj evoluciji kroz taj arhaični zvuk. To je postalo osnova trake, a odatle se ostatak pesme prirodno izgradio oko nje.

M: Šta ti je prva asocijacija kada čuješ reč ''flow''?

J: Potpuna prisutnost. Bez distrakcija, bez osuđivanja, bez misli. Praznina u kojoj kreativna energija može slobodno da prođe kroz mene. U stanju toka ili ''flowa'' sam tada kad postanem kanal za muziku koja dolazi, kada ne mislim o sebi, ne forsiram ništa, već samo puštam da se stvari dese. To je onaj prostor o kome piše Džulija Kameron, gde kreativnost nije nešto što hvataš, već nešto što primaš. Najjači trenuci nastaju kada se čovek skloni sa puta, a muzika poteče prirodno. Flow je za mene to dragoceno stanje u kome se sve poravna i događa bez napora.

M: Kako bi opisala poslednji zvuk koji te je potpuno oduvao? Gde si ga čula i šta je izazvao?

J: Melodija pesme ''Ghi-Ta'' sa najnovijeg albuma od JakoJako, Tết 41. Album je izašao baš tog dana kada sam se vraćala iz Katmandua. Bila sam u avionu, gledala Himalaje i prvi put je čula. Toliko me je dirnula da sam morala da je pustim na loop. Boravak u Katmanduu me je duboko promenio, a ta pesma je nosila baš onu energiju koja mi je trebala da me vrati kući. U meni je probudila osećaj razumevanja, pozitivne promene i delovala kao zagrljaj za srce i um. Bila sam potpuno zadivljena time koliko se savršeno poklopila sa svime kroz šta sam tada prolazila.

M: Kako bi opisala trenutni zvuk na švajcarskoj sceni?

J: Zapravo je jako raznovrsna. Toliko različitih pravaca se dešava da je teško definisati sve kao jedan zvuk. Pogotovo za nekoga poput mene, koga zanima sve to zajedno. Volim i posećujem događaje sa ballroomom, deep house-om, eksperimentalom, ambientom i mnogo više. Obožavam što Švajcarska nudi toliko mogućnosti i prostora da različiti vibe-ovi i zajednice mogu da žive i rastu.

M: Koja traka ti je guilty pleasure?

J: ''Only You'' od Steve Monite...