Party report: Petak u Karmakomi uz Pitaya Soundsystem i domaću podršku

Kako bih sabrao misli za sledeći Viewpoint (a to je slušanje beogradskih didžejeva na redovnoj rotaciji), krećem se poprilično često po gradskim noćnim pojilištima, čak i po onima koja mi se ne dopadaju: prosto rečeno, nužno je i to da bih imao jasniju sliku sa terena. U malo ''jačem'' izlasku bio sam u petak u klubu Karmakoma, slušajući italijanski duo sa adresom u Francuskoj, Pitaya Soundsystem.

Ako vam se ne čita dalje, jednom rečju veče se može opisati sa žurketina. Ali krenimo redom...

U klub sam došao nešto pre ponoći sa još troje ljudi, uručili su nam karte sa prvim rednim brojevima: podijum je bio prazan dok je Nevena Jeremić gradila atmosferu. I iako znamo da se u Beogradu kasno izlazi, radno vreme barova (do ponoći) takođe čini svoje, i možda bi i ostali klubovi trebalo počinjati od dvanaest sati svoje radno vreme; isto tako, u tim istim barovima sve češće za miks-pultom se bira energičnija muzika da ''klupski'' zabavi goste - pa, ko se nije dovoljno proveo, može ići dalje. Nevenin set je u tom trenutku bio dosta spor, ali kako je publika prosto nagrnula baš oko pola jedan, tako je i tempo rastao; ne i energija, doduše, taj prostor vešto je sačuvala za momke iz Pitaya Soundsystema. Sve to vreme, Karmakoma se punila (makar meni) poznatim licima i mnoštvom prijatelja, ali i u neprestanom kruženju energije i razgovora sa neznanima osetilo se da je ekipa vrlo kvalitetna i da deli nešto nevidljivo zajedničko.

Zvuk je od početka do kraja bio besprekoran! Ne postoji neki poseban ''sweet spot'' koji, kao osoba kojoj je ozvučenje i muzika toliko bitna u izlasku, tako često ganjam i, krećući se sa masom vrlo organski, osećao sam se jednako prijatno slušajući gdegod bih se obreo. Isto tako, rasveta je pratila čitav vajb večeri sa čovekom zaduženim za LTJ na suprotnoj strani šanka, uvek posmatrajući čitav prostor i predosećajući strukturu seta; ni previše svetlo, niti tamno, ambijent je dodavao osećaj mistike i zajedno disao sa muzikom i posetiocima.

Već oko jedan ujutro Nevena Jeremić predala je štafetu glavnim gostima i Pitaya Soundsystem odmah je dolio ulje na vatru, i dalje držeći atmosferu sanjivom i slatkom, uz puno deep house laga i mnoštvo afro perkusija. Iako o tome pričam prijateljima već duže vreme, samo su potvrdili da Italijani (a sa njima Španci i ostali latino narodi) zaista imaju najbolji groove da ponude. Sve vreme podižući energiju bez preterivanja, šaltali su između acid, retro house, klasičnih deep numera i pokojom techno trakom, kao Danny Buddah Morales ''Drumlife'' u izvedbi detroitske ikone Stingray313. Stil miksanja bio je nepogrešiv, dužih blendi i preciznih promena bas linija; jedinu zamerku imam što nisu pustili Red 7 ''I Lost My Shoes On Acid'' do samog kraja.

Za završnicu stigla su braća Šćepanović iliti Luton & Šćepa u vrlo drugačijem izdanju nego što smo navikli - a navikli smo da ih slušamo u finoj disco-house ''pitkoj'' izvedbi (u razgovoru sa Pitaya momcima lepo su primetili da su braća izašla iz svog prepoznatljivog, čak komercijalnog zvuka). Set je pojačan za još jednu brzinu u odnosu na prethodnike, kao ono nepisano pravilo da closing i treba da bude jači od main slota; međutim, kako je ostajala samo najizdržljivija publika (i mi sa njima), Luton i Šćepa skliznuše u dosta duboke vode, negde između afro-tech i deep-tech numera bez mnogo dešavanja, samo čist ritam i energija. Iako smo navikli da nam iskaču iz frižidera poslednjih godina, videlo se i zašto: sa puno osećaja pristupaju kontroli podijuma i za masu puštaju upravo ono što i treba (makar do gotovo 5 ujutro, kada sam i ja otišao; siguran sam i posle toga).

Kao što rekoh s početka: žurketina, ukratko. Ono što, međutim, iskače je taj stari, pravi osećaj pripadnosti u klubu, o čemu svi razgovaramo i koji nam najviše nedostaje. Pre samo koju nedelju završio sam u Karmakomi s drugarom koji je, na moje pitanje šta tamo ima te večeri, odgovorio sa ''baš me briga''. S razlogom: Karmakoma je za dve sezone koliko radi uspela da stvori ambijent ''gradskog'' kluba, bez prevelikih komercijalnih bukinga i advertajzinga. Tokom žurke u petak nisam video više od pet telefona kako snimaju šta se dešava; ekipa je bila vrlo opuštena (i pored nešto ljudi koji na prvi pogled izgledaju da su zalutali sa kakve utakmice ili aftera od dana pre), vršnjaka od 30 i više godina; udoban ambijent, sjajan zvuk, pristojne cene pića i uopšte ponašanje osoblja, obezbeđenja i svih prisutnih; sam klub bio je vrlo posećen, i pored otvaranja Barutane, i pored velikog Music Reactions rejva, nekoliko open-air koncerata i uopšte bogatog noćnog programa. Prava je šteta što Beograd trenutno ima samo jedan pravi noćni klub.