Tomoki Tamura: Publika sa Balkana nije uskogrudna i dobro reaguje na različite stilove i pravce

Japanski DJ, producent i osnivač izdavačkih kuća Holic Trax i Fantastic Friends Recordings, Tomoki Tamura izgradio je reputaciju duboko promišljenim i instinktivnim setovima koji se kreću između housea, techna, acida i nekonvencionalne plesne muzike. Posle formativnih godina u Tokiju i dugog perioda u Londonu, Berlin je postao njegova baza. Tamura je 2012. osnovao Holic Trax, a sa Tuccillom čini duo Doublet. Bilo da svira intimnu sesiju u prodavnici ploča ili festivalski podijum, njegov pristup je topao, nepredvidiv i vođen vezom između ploča i publike. Popričali smo s Tomokijem uoči njegovog nastupa na ØOMO Music & Art Festivalu......

Imao si priliku da puštaš pred srpskom i crnogorskom publikom. Kakvi su ti utisci o publici iz ovih krajeva?

TT: I u jednoj i u drugoj zemlji osetio sam snažnu energiju: bilo je očito da se publika radovala da me sluša i koliko su uživali u muzici. To mi je dalo dodatno samopouzdanje da se opustim, fokusiram i da i ja uživam.

Koje dobre ploče pronalaziš u prodavnicama koje obilaziš? Ima li neka ploča koju neprestano “vrtiš” u poslednje vreme?

TT: Slušam ploče manje-više svih žanrova: techno, disco, jungle, ima tu svakakve muzike. Moj zvuk uvek se bazira na dobrom house gruvu, međutim, raspoložen sam i da svoje setove ''začinim'' raznim elementima iz drugih žanrova i fazona. Ako pronađem ploču za koju osećam da može da se uklopi, rado je pustim.

Da li često nastupaš u Aziji? Kako se tamo scena promenila tokom godina?

TT: Kada pričamo o Aziji, ranije sam najčešće nastupao u rodnom Japanu. U poslednje vreme putujem u mnoge delove kontinenta znatno češće: pre nekoliko nedelja išao sam u Nju Delhi, Gou, Mumbaj i Bangkok. Na svim žurkama energija je bila izvanredna i osetio sam da se scena razvila, narasla i postala uzbudljiva. Radujem se daljem napretku azijske elektronske muzičke industrije.

Nedavno si postao i otac, čestitamo! Kako balansiraš porodični život i turneje?

TT: Zbog vrste posla kojim se bavim vrlo često sam daleko od porodice, zato dajem sve od sebe da provodim što više vremena sa bebom i suprugom kada sam kod kuće, da ih pazim i supruzi pružim maksimalnu podršku. Život mi je postao neverovatno popunjen i stalno sam zauzet, pa nemam više vremena čak ni da gledam smešne japanske klipove na jutjubu!

Beograd je poznat po strastvenoj i muzički obrazovanoj publici. Osećaš li neku razliku između balkanske i publike u drugim delovima Evrope?

TT: Deluje mi da ljudi sa Balkana veoma cene house muziku, kako noviji, moderniji minimal house, tako i onaj old-school zvuk. Publika odavde nije uskogrudna i dobro reaguje na različite stilove i pravce.

Na ovogodišnjem ФOMO Music & Art festivalu delićeš miks-pult sa detroitskim legendama Kevinom Sondersenom i Karlom Kregom. Šta za tebe znači biti deo ovakve postavke koja spaja različite generacije i poglavlja elektronske muzike?

TT: Karl i Kevin su bez sumnje dve najznačajnije figure u istoriji elektronske muzike. Igraju ključnu ulogu u začetku i razvitku muzike koju danas volimo, te je istinska čast deliti pozornicu s njima. Veoma sam zahvalan i promoteru na ukazanom poverenju na ovako značajnom događaju!

Svoj zvuk gradio si u Japanu, Londonu i Berlinu. Kako su ova tri mesta i njihove odvojene scene uticale na tvoje shvatanje podijuma za igru?

TT: U Japanu, posebno u underground klupskoj zajednici, osećam da mnogi imaju dublje shvatanje i povezanost sa muzikom, samim tim i više znanja. London, pak, ima sazrelu scenu i na njoj srećeš svakakve ljude, i one dublje povezane sa njom, pa i slučajne prolaznike. A u Berlinu je tehno pokret veoma snažan, pa ljudi reaguju na minimalne ritmove i suptilne muzičke promene. Svaka od ovih scena naučila me je nečemu različitom. Nameravam da nastavim da upijam ova iskustva i kroz njih razvijam sebe kao didžeja.

Kako ''čitaš'' ljude dok puštaš? Postoji li nešto što bi ti beogradska publika mogla pružiti, a što bi ti jasno reklo da će nastup biti magičan?

TT: Ne očekujem ništa naročito od ljudi pred kojima nastupam; umesto, trudim se da shvatim šta ljudi od mene traže i izgradim željenu atmosferu. Kada osetim da sam uspeo u tome, volim da ubacim nešto sporije, nežnije, i tako stabilizujem energiju na podijumu. Za mene, ''čitanje'' sobe je ključ i tu atmosferu gradimo zajedno.

Tvoja muzika često levitira između soulful house uticaja i dubljeg, više underground evropskog zvuka. Da li se tvoje poimanje “dobre house muzike” promenilo tokom godina?

TT: Za mene, istinski dobar house jeste onaj koji zvuči sjajno i godinama, čak i decenijama kasnije; ovo važi za sve vrste muzike. Neke ploče zvuče super kada izađu, ali se ne održe, i to mi ukazuje da više bile trend. Svakako, uživam i u takvoj savremenoj muzici, ali nisam osoba koja prati trendove. Više me zanima nešto vanvremenski i uvek pokušavam sebe da zamislim kako i dalje slušam neku pesmu godinama kasnije.

Nakon više od dve decenije na sceni, šta te i dalje uzbuđuje i vuče da se baviš didžejingom?

TT: Postoje trenuci kada osećam da su se sve duše u klubu stopile sa mojom i postale jedno. U tim momentima ceo podijum je povezan i deluje mi da zajedno možemo otići bilo gde. Taj osećaj jeste jedan od boljih stvari u didžejingu.

Kroz izdavačku kuću Holic Trax i svoju DJ karijeru mnogi su upoznali nove umetnike i njihov muzički izraz. Šta trenutno slušaš, a da te ushićuje?

TT: Puno je odličnih umetnika među nama, teško je imenovati nekog specifičnog; međutim, muzika koje me uvek oduševi jeste ona za koju ne mogu da pogodim kada je nastala. Ponekad naiđem na ploču i pomislim ''Aha, ovo mora da je neko staro reizdanje'', pa saznam da je nastala nedavno. Nekad je baš obrnuto: dok slušam, razmišljam kako moderno zvuči, a onda uvidim da je zapravo neka starija ploča. To me ushićuje!