DZIPSII: Dance pop muzika kao spiritualno iskustvo

Dve godine nakon ''Zapisa Iz Podzemlja'', albuma koji je bio ozbiljno osveženje na domaćoj sceni, uostalom ko još sa takvom lakoćom peva o spittingu, travi i muško-muškim, ali i drugim odnosima, Dzipsii sada pravi korak unazad i pušta u etar ''Jovana''. Ne da bi ponovio poznato, već da bi došao bliže nečemu što je postojalo pre svega - pre imena, pre estetike, pre Dzipsiija kao figure. ''Jovan'' je više razotkrivanje nego novi početak.

Najavni singlovi su već nagovestili smer, ali već negde na prvoj polovini albuma postaje jasno koliko je ovo ozbiljno zaokružen projekat. Tekstovi su jednostavni i direktni, bez viška slojeva, i baš zato pogađaju pravo u centar. Na prvo slušanje jasno je da je u pitanju ozbiljan kandidat za regionalni album godine. ''Jovan'' istovremeno funkcioniše kao klupski i kao intimni projekat, ali ono što ga dodatno pozicionira jeste način na koji ulazi u prostor elektronske i dance muzike - ne kao referenca, nego kao prirodno stanje.

Jovana pratim još iz vremena kada je snimao Gossip Girl skit YouTube vlogove i već tada je bilo jasno da je dečko zvezdetina (nemam bolji izraz, sorry uredniče). Gledao sam ga od prvog nastupa u Ljubljani na MENT-u 2023, preko Exita, kao gosta kod Jymenik i Vizelja, i njegova razvojna putanja se stvarno retko viđa. Par dana pred koncert u Karmakomi, 03.04., pričamo sa Dzipsiijem o predstojećem koncertu i novom projektu...

Album ''Jovan'' vraća te na period pre Dzipsiija. Šta si morao da ogoliš ili odbaciš da bi došao do te verzije sebe i zašto baš sada?

DZ: Najviše sam morao da utišam sve ono što sam godinama gradio, i kao ukus i neka svoja uverenja o muzici. Jer ako krenem iz te pozicije ''znam šta radim'', napraviću nešto što je okej, ali neće imati taj domet. Više sam hteo da se vratim na first spark. Kao kad čuješ pesmu i samo ti se sviđa, bez da znaš zašto. Kao kad si klinac i nemaš developed taste nego samo reaguješ. Ali ne možeš da ignorišeš sve što znaš. Moraš da znaš kako da napraviš pop - ili u ovom slučaju dance pop album - da bi mogao da ga napraviš jednostavnim. A efektnim. Tako da je to bio neki balans između kontrole i puštanja, i prvi put sam toga bio baš svestan kroz ceo proces.

Deluje da ovaj projekat više oseća nego što objašnjava. Koliko je nastajao iz instinkta, a koliko iz kontrole?

DZ: Bukvalno pola-pola. Postoji neki okvir koji mora da postoji, ali ako kreneš previše da kontrolišeš, ubiješ sve što je zanimljivo. Zato smo i pustili da dosta stvari samo ispliva. Reference, detalji, sitni signali, sve to. I meni je zapravo zanimljivije kad ljudi sami provale stvari nego kad im sve objasniš. Mislim da ih na ovom albumu ima baš puno. Realno, ceo projekat je kao neki easter egg hunt.

U odnosu na Zapise Iz Podzemlja, Jovan zvuči direktnije i pokretljivije. Šta se promenilo?

DZ: Promenilo se to što sam od starta znao da hoću dance pop album. Na prvom albumu sam još tražio ulaz, ovde sam bio u fazonu - ako već radim drugi album, mora da bude nešto što bih ja slušao bez razmišljanja. Nisam hteo da budem dopadljiv ''kako treba''. Hteo sam da budem dopadljiv sebi. I to automatski napravi razliku u energiji. I evo već mesecima na slušalicama slušam svoj album i uživam.

Koliko su tvoje rane reference svesno ušle u ovaj album?

DZ: Opet 50-50. Hteo sam da se osete ples, televizija, YouTube, internet, sve to, ali nisam hteo da bude previše objašnjeno. Zabavnije mi je kad neko sam provali. Jer ima stvarno dosta tih sitnih stvari. Od vizuala, do lirika, do produkcijskih odluka. Mislim da ljudi tek posle par slušanja krenu da kapiraju koliko toga ima.

Kako je izgledao proces rada sa Rap Gorillom ovaj put?

DZ: Baš intenzivno. U prve dve nedelje smo imali skice za oko 20 pesama. Seli smo i bam bam bam. I u jednom trenutku se potpuno izgubilo ko je šta radio, i to mi je bilo baš oslobađajuće. Nije bilo ega, nije bilo ''ovo je moje'', nego samo - šta radi...

Tvoja muzika dosta direktno ulazi u muško-muške ali i muško-ženske odnose, ali bez romantizacije. Šta ti je bilo važno tu da zadržiš?

DZ: Meni je bilo važno da to ne bude ulepšano. Ali u isto vreme nisam hteo ni da bude ružno. Zapravo sam pokušao da napišem sve odnose kao da su prema ženama. Jer lepše zvuči, ali i daje još jedan sloj. Možda je to i neki način da ispunim mami želju da sam straight, što je meni jako smešno. Ali u isto vreme, to je baš queer, jer sve personifikujem kroz ženski kod. I to mi je bilo zanimljivo - da postoji ta lepota, ali da ispod nje ima haos.

''Kompleksi'' je možda najpreciznija pesma na albumu kad su u pitanju odnosi. Deluje kao neregulisan muško-muški odnos. Šta je bio ulaz u tu pesmu?

DZ: Ta pesma ima više slojeva nego što deluje na prvo slušanje. Jedan deo jeste to što si rekao - taj konstantni osećaj poređenja i rankiranja, posebno među muškarcima. Ali meni je najzanimljivije to što u tom odnosu ne znaš da li hoćeš da budeš ta osoba ili da budeš sa njom. I onda si istovremeno attracted, ljubomoran, fasciniran, i nervira te sve to zajedno. I to je baš zbunjujuće. I zato mi je ta formulacija da se zapravo ego smuva, a ne ljudi - baš tačna.

I postoji još jedan layer u toj pesmi koji je više ličan, vezan za konkretan odnos i i dalje nisam siguran da li želim skroz da ga otvorim. Ali da, mood board je zapravo više sudar više stvari nego jedna ideja. I važno mi je - to nije diss track. To je projekcija.

Produkcijski, album ide dosta široko - od elektronike do brazilian phonka i 90s referenci. Koliko je to bilo planski?

DZ: Bazna ideja je bila - dance pop album. Ali ne kao jedan zvuk, nego kao osećaj. U glavi su mi bile i domaće i globalne stvari, i pop i elektronika i klub. I hteo sam da pokrijem što više, ali da i dalje zvuči kao jedna stvar. Da može da živi i u klubu i van njega. I zato i ima toliko referenci i tih malih momenata koje ljudi tek kasnije skontaju.

Ko je ''Yelena''?

DZ: ''Yelena'' je nastala skroz slučajno. Imali smo melodiju i na njoj sam pevao samoglasnike 'e' i 'a' i nekako je to postalo ''Yelena''. I onda sam googlao značenje imena i shvatio da predstavlja svetlo. I odjednom je to postala pesma o osobi koja ti ne troši energiju, već suprotno. Kao neki safe space. I to mi je baš lepo jer je nastalo iz ničega, a završilo kao nešto što mi je emotivno jako bitno.

Šta je sledeće za Dzipsiija?

DZ: Sledeće je da probam da prodam ovaj album najbolje što mogu i da izdržim sve obaveze koje dolaze sa njim. To je onaj dosadan, ali realan odgovor. Ali paralelno s tim već hoću da krenem na treći album, jer imam osećaj da ''Jovan'' mora da izađe iz mene da bih mogao da napravim sledeći korak. Mislim da će taj treći album biti neka vrsta kulminacije svega što radim već šest sedam godina. Kao kruna tog početnog rada u industriji.
Tako da da, nema baš mnogo pauze.

Imaš li nešto što želiš da ostane kao poruka ljudima pred Karmakomu?

DZ: Da... Stvarno hoću da napravim pravi dance club experience u Beogradu i hoću da ljudi razumeju količinu truda koju neki od nas ulažu u nastup, ne razmišljajući prvo o tome kako će se to finansijski vratiti. To je nešto što kod nas najčešće vidim kod drag performera - taj nivo eforta i ljubavi prema sceni. I voleo bih da se to malo više prepozna i u muzičkom prostoru. I opet, ne moraju ni da vole moju muziku. Ako hoće da se lepo provedu i da stvarno zapamte nešto - neka dođu da plešu sa mnom.

To je cela poenta...