Gde su klubovi, moji drugovi?

Činjenica je da su mnoge diskoteke širom sveta, ne samo u Srbiji, u dubokoj krizi; i jeste, razloga ima više, od gentrifikacije, preko slabijeg interesovanja za klabingom nove generacije i nužnog ''odlaska u penziju'' prethodne, što zbog obaveza, što zbog porodice - zaista, razloga je podosta. Nije, međutim, to ništa novo: ako ste pročitali Clubsterbern jasno vam je da se izumiranje klubova dešava decenijama svuda, ali kultura nikako da nestane; štaviše, došlo je do ekspanzije elektronske muzike. Šta se onda dešava?

Klubova je oduvek bilo, po popularnosti izdvajaju se sportski, a neki postoje i više od sto godina. Sama reč klub označava udruženje radi ostvarivanja istog cilja ili asocijaciju posvećenu određenoj aktivnosti ili interesovanju, te tako ima i čitalačkih klubova, univerzitetskih, pa onih za degustaciju vina ili hrane, spisak postoji i poduži je. Onog trenutka kada potreba za takvim udruživanjem prestane da postoji, i sam klub se gasi; a ljudska potreba za muzikom, izražavanjem kroz ples i pokret, deljenjem iskustava ili mišljenja, pa i traženja pripadnosti po ličnim ukusima - nikada neće nestati. Štaviše, elektronska muzika samo je dovela do ujedinjenja različitih slojeva društva, rasa, političkih, verskih ili bilo kojih drugih pripadnosti i vrednosti koje bi na drugi način bilo nemoguće spojiti jer, jednostavno, muzika prevazilazi sve granice i u njoj može da sudeluje bilo koje ljudsko biće, bez obzira na obrazovanje ili sposobnosti koje poseduje. Upravo to i jeste njena najveća čar.

Ako se osvrnemo na datu situaciju u Beogradu, klubovi su i institucionalno gurnuti na marginu (ruku na srce, uvek su i bili, za razliku od Nemačke gde je techno prepoznat kao kulturna baština, samim tim i mesta gde se on sluša). Trenutno u najvećem gradu u regionu ima znatno manje mesta za izlazak posle ponoći – a kako nam leto tek nadolazi, bez splavova prepušteni smo sami sebi i pitanje je gde ćemo moći da idemo u klabing. Publike nema sve manje jer je ljudi manje, naprotiv! Vidno je porastao i broj stanovnika i broj turista kojih sad ima tokom cele godine iz celog sveta. I dok sa bojazni čekamo letnju žegu, cele ove tzv. indoor sezone publike u klubovima - nema. Od novogodišnje noći do sredine januara još i nije bilo loše (standardno), a onda je nastupio tihi februar… Mart ništa bolji: ''mršavi'' podijumi etabliranih mesta za izlazak ili podeljene karte ne bi li se žurke napunile samo znače da se noćni radnici ''koprcaju'' i da se i vlasnici klubova, i programski menadžeri, i promoteri, i sami izvođači (čast nekolicini izuzetaka) bore za svakog čoveka i svaki dinar koji bi im ostavili, a to se negativno odrazilo na sve, uključujući i ''malobrojnu'' publiku. Kako?

Tako što se kroz preteran marketing promovišu ''prenaduvane'' žurke (mahom velike) na koje odeš i smoriš se, što zbog ambijenta, što zbog ''ekipe'' sačinjene od neprirodnih društvenih skupova, što zbog nekvalitetne muzike (bilo domaćeg ili stranog didžeja). Možda će se desiti da se zezneš još jednom, ali posle toga više nećeš izlaziti! Zašto bi traćio svoje vreme i pare na hype-ovane žurke? Razumem te, ni meni se više ne izlazi.

S druge strane, umetnik koji ozbiljno shvata ovaj zanat (ili nedajbože živi od njega) zapada u nezavidnu situaciju i krizu identiteta: uspeh ne zavisi od prisutnosti (exposure), već od toga koliko dugo možeš da izdržiš da ne budeš primećen. Takođe, vrlo nepravedno, od umetnika se očekuje da dovodi ljude u klub u kojem nastupa, kao da je to sastavni deo njegovog posla, a sve to za honorar koji sve manje vredi, a sve više kasni… Danas u Beogradu ne postoji mnogo DJ-eva sposobnih da prodaju dvesta (200!) karata. Ako vam klub kaže da vam honorar zavisi od broja ljudi u klubu - nešto nije u redu; ako vas klub ne angažuje zato što ne dovodite ''ekipu'' - ne treba tu ni da radite! Didžej MORA da bude standardno vrlo dobar/odličan - to mu je posao! - a osoba koja pravi program MORA da bude veći tastemaker od samog didžeja. Na klubu je da dovodi ljude, i tako je u svakoj vrsti kluba: ne navijate valjda za Paris Saint-Germain ove, a za Arsenal neke naredne sezone, pa za L.A. Galaxy zato što vam omiljeni igrač prelazi iz tima u tim? To apsolutno nema smisla.

Beogradski klubovi toliko su izgubili identitet da su i oni ugledniji ili u dugovima ili pred gašenjem, neki su već i zatvoreni, a drugi postali razočaranje nekadašnjih fanova da su isti prestali u njih da odlaze. Nema to veze ni sa lokacijom, ni sa Gen-Z niti sa velikim rejvovima, ni sa telefonima ili vremenskim uslovima niti sa visokim nametima - isključivo sa identitetom. Nekada smo u omiljeni klub išli bez obzira ko pušta muziku jer je to naš omiljeni klub (ne idemo samo ako pušta DJ koji nam se baš ne dopada); imali smo osećaj pripadnosti, delili bliske vrednosti, mnogi su tamo upoznali ljubav svog života, proveli sate na vetru, kiši ili snegu čekajući da uđu, jer je i klub gajio te vrednosti, istu estetiku, kulturu, odnos prema gostima. Ta vremena nisu ova vremena, i ne mogu se pomiriti sa tim. Zahtevam da klubovi ponovo budu klubovi!

Već dugo se u etru priča o kakvom ''restartu'' - zabrana snimanja na žurkama već se prelila na neke organizacije i sasvim sigurno je nužna; sledeći korak je okretanje rezident DJ-u i, sve mi se više čini, besplatnom ulazu za domaći sastav (pa se, dragi klubovi, potrudite da dovedete više ljudi, prodate više pića i tako platite dogovoren honorar). Možda zvuči nemoguće, ali zapitajte se da li vam se trenutni model poslovanja više isplati.