Nije sve u parama, ima nešto i u lovi

Elektronska muzika odavno proživljava ekspanziju u svetu, a na didžej nastup može se naići čak i u prodavnici - svi žele didžeja u svom lokalu, bio to kafić u kraju, restoran meksičke kuhinje, bar sa dobrim ozvučenjem, klub ili hangar. Bogu hvala, didžejeva ima za izvoz, a svaki ima i svoju cenu...

Jao, bolna tema... Usmena tradicija, petparačke priče, ali često i istinite, iako su cifre ponekad basnoslovne, ovakve informacije nerado se prenose u javnosti, mada zbog prirode posla promoteri te brojke vrlo dobro znaju - što stranih, što domaćih izvođača. Sama visina honorara, međutim, može varirati u zavisnosti od brojnih faktora, ali ona postaje utvrđena od obeju strana i (češće) pravno regulisana kako bi dogovor bio ispoštovan; kako i dolikuje. A da li je uvek tako?

Da razjasnim: kada pominjem te enormne sume, ta Pandorina kutija otvorena mi je pre nekoliko meseci, zanimljivim člankom o afro-house superzvezdama današnjice, diskutujući solo ili grupne angažmane i izdatke za iste, čak uključujući i njihove (doduše, javne) tech ridere. Ali fokus nije na tome ko koliko zarađuje(to bi bilo neumesno), već na poštenju, profesionalnosti i komunikaciji između izvođača, programskih urednika i krajnjeg izvora finansija za dati nastup. Da krenemo redom...

Nedavna objava berlinskog techno producenta Phasea o klubu u Santijagu (Čile), ukazala je na problem na drugačiji, direktniji i očajniji način. I ne mislim to u lošem smislu: čovek je upozorio kolege na nepoverljivu saradnju istakavši da posle tri meseca od nastupa, za koji je obišao pola sveta, putovavši 14 sati, posle nebrojenih prepiski i poziva, nije mu isplaćen honorar iz ugovora. (u međuvremenu je objava povučena, verovatno je problem rešen, prim. aut.)

I to nije prvi put da čitam negativna iskustva profesionalnih muzičkih radnika da završavaju obmanjeni, štaviše, još jedan (neka ostane neimenovani) DJ ispričao je svoju priču (takođe iz Južne Amerike), gde je profesionalno otkazao nastup u poslednjem trenutku, nakon pola godine promoterovih bizarnih mejlova izgovora, uz jasno prekršene stavke ugovora; mala razlika je u tome što je on zadržao neki novac, drugi su ostali bez prebijene pare.

Ne moramo, međutim, da idemo tako daleko da bismo doznali ovakve priče: imamo ih i u sopstvenom dvorištu. Redovno se mogu čuti slični događaji po hrvatskom i crnogorskom primorju, a dogodilo se i jednom mom prijatelju iz ugledne berlinske izdavačke kuće, pre koju godinu. I to u Nišu, nažalost; Nišlije su nadaleko poznati domaćini... Tako se i Beogradom pročulo da su dva DJ-a (poznata redakciji) ostala bez honorara, zbog loše komunikacije unutar kluba. Štaviše, jedan je izvukao još deblji kraj, gde mu je u drugoj diskoteci, na veče nastupa isti otkazan, bez ikakve kompenzacije - a već je došao na posao...

Nedavno je bilo još situacija, čak i sa iskusnim ljudima iza gramofona i punim podijumom, a verujem i svakom DJ-u, makar jednom u karijeri, ovde uključujem i sebe (kao što rekoh, ima nas za izvoz). I u većini slučajeva ni novac nije bio bogzna koliki… ali, to ništa ne opravdava; svako sebe vrednuje na svoj način i to jasno i profesionalno izjavi gde treba te zaslužuje svaki dinar koji je ugovoren. Jasno nam je da svako ima svoje razloge zašto prekrši dogovor - neko iz egzistencijalnih, neko iz obesti - siguran sam da razloga ima mnogo. Sve ih donekle i razumem; pored toga, ni klubovi nam nisu puni kao pre, a jasno se vidi koliko su izgubili identitet kao sam razlog postojanja te se otimaju o malobrojne klabere ne bi li se održali u oštroj konkurenciji i nepovoljnim uslovima. Možda zaista klubovi i ljudi iza njih treba da promene taktiku i počnu da se ponašaju kao bilo koji klub, bilo to fudbalski, šahovski, čitalački – neću prestati da navijam za Liverpool zato što su počeli da gube, zar ne? Niti će Liverpool prestati da plaća igrače...

Na kraju krajeva - svi se znamo... Nego, nekako smo se udaljili jedni od drugih, izgubili komunikaciju ili prosto guramo neku drugu priču, iako se svi bavimo istim poslom; a ta reč -posao, ozbiljna je reč, baš kao i novac, kao i poštenje, profesionalnost, poštovanje. Svi težimo tim idealima zbirno, jer uz gorepomenete ozbiljne reči prirodno ide i novac; samo što neki rade zbog novca - umesto za pare...